Svi traže srodnu dušu. A niko neće na kafu. Dopisuješ se sedmicama. Šale idu. Hemija radi. Glasovne poruke do dva ujutru. Sve savršeno. A onda predložiš kafu — i signal nestane. Ne odjednom. Postepeno. Odgovori kraći. Pauze duže. Dok na kraju ne ostane samo pročitano bez odgovora. I onda se pitaš šta si pogrešio. A nisi ništa pogrešio. Jednostavno — kafu je teže otkazati nego poruku ignorisati. Uživo ne možeš nestati. Uživo moraš biti prisutan. A to je danas najteža stvar na svijetu. I onda dolazi onaj dio koji niko neće da prizna. Očekivanja. Hoćeš nekog normalnog, ali da ne bude dosadan. Opuštenog, ali da ima ambiciju. Da bude prisutan, ali da ne guši. Da postoji, ali da ne smeta. I tako sklapaš osobu u glavi od petnaest različitih ljudi koje si vidio na ekranu. A onda izađeš na kafu s nekim stvarnim i razočaraš se. Jer stvaran čovjek ima mane. Stvaran čovjek kaže krivu stvar u krivom trenutku. Stvaran čovjek nije montiran u petnaest sekundi. A najveći paradoks je ovaj. Ljudi post...