TRI DANA ŠUTE IZ INATA. NIKO NE PAMTI ZAŠTO. Počelo je od gluposti. On je zaboravio sitnicu. Njoj nije bila sitnica. Ona nije rekla ništa — samo je sklonila njegov tanjir. To je prvi potez. Zove se inat. Kod nas se izgovara s ponosom. „Inatljiv je“ — kao da je diploma. Dječija igra s jednim pravilom: ko prvi popusti — izgubio. Djeca je igraju do mraka. Odrasli — godinama. Šefu „u redu“ deset puta dnevno. Komšiji popuste odmah. Kući — nikad. Vani se savijaju. Kući se lome. On zaboravi, ona ne kuha. Ona ne kuha, on izađe. On se ne javi, ona potroši. Ona potroši, on ne čuva djecu. Svaki potez ima isto ime: iz inata. Niko ne odgovara na ono prvo — svako na zadnji potez. Odnosi ne pucaju od velikih svađa. Pucaju od sitnica iz inata. Dijete od osam godina zna raspored napamet: kad mama šuti — tata nije kući. Ne uči kako se voli. Uči kako se ne popušta. Niko ne kaže „izvini“ — kod nas se broji kao poraz. I svako ima trenera. Njena majka: „Ne popuštaj.“ Njegovo društvo: „Ne javljaj se.“ ...