NEKAD KUĆA BEZ DNEVNICE. DANAS NI PLOČA. Pitaj oca ko mu je digao kuću. Neće reći firmu. Reći će imena. Komšija, kum, dvojica s posla, rođak iz sela. Za ručak i rakiju. Trideset ljudi. Nula dnevnica. To se nekad na Balkanu zvalo moba. Komšiluk je bio firma. Prijateljstvo je bilo kredit. Stara filozofija uspjeha: kuća se diže rukama, ne ratama. Danas? Zoveš desetoricu za ploču. Jedan ima nešto. Drugi se javi u petak — pa se ne javi. Treći je u stresu. Četvrti dođe i ode u dva. Niko ne kaže „neću”. Svi kažu „ne mogu”. I ploču liješ ti i šogor. Ista raja. Ista subota. Kafana — dvadeset. Ploča — dvojica. Samo je beton teži od rakije. Nije samo ploča. Selidba, krov, drva, bolnica — svaka scena ista. Sto ljudi na riječima. Dvojica na rukama. Muškarci nemaju prijatelje. Imaju društvo. Moba se nije ugasila zato što nema ljudi. Ugasila se zato što svi imamo „ne mogu”. Komšiluk se raspao rečenicu po rečenicu. Prijateljstvo je ostalo u kafani. Na ploču nije stiglo. Slajd 10 ćeš poslati onom...