DOTAKNEŠ DNO. TVOJI NESTANU PRVI. Najviše zaboli kad te izda neko tvoj. Ne stranac. Od stranca to i očekuješ. Nego onaj kome si dao život svoj. Okrenuo ti leđa. Ista slava. Isti sto. Godinama. Jedan diže čašu: „Šta god treba, brate. Samo javi.“ Drugi šuti. Onda padneš. Prvi: broj nedostupan. Drugi: kafa, stolica, tišina. Nije ništa obećao. Došao je. Ovako to ide na Balkanu. Dok imaš — ti si adresa. Kad padneš — nemaš šta ponuditi. Na dnu nema gužve. Na dnu nema šta da se uzme. Pa naučiš da padaš tiho. Bolnicu prešutiš. Otkaz prešutiš. Dug vratiš sam. Čaršija to zove „jak“. Pravo ime: sam. Kažeš ko je nestao — ti si problem. „Ogorčen.“ To je izdaja koja se ne zove izdaja. Nije samo tvoj pad. Bolnica: prvi dan soba puna. Treći — prazna. Razvod: pola kumova pređe na drugu stranu. Prvi odu oni što su najviše obećavali. Kad mi je bilo najteže, kad sam dotaknuo dno, nisam naučio ništa o dnu. Naučio sam sve o ljudima. Život mi je pokazao jasno: ko je ko. Pa se digneš. I vrate se. „Znao...