SVE ŠTO JE DŽABA, PLATIŠ DVAPUT. Nije ovo priča o parama. Ovo je priča o dugu bez računa. Stan kod svekrve. Džaba. Posao preko rođaka. Džaba. Auto popravio komšija. Džaba. Cijena ne piše na računu. Piše u očekivanju. Zove se „pomoć“. Zove se „usluga“. Zove se „familija smo“. Pravo ime: dug. Bez iznosa. Bez roka. Bez zadnje rate. Jedni plaćaju kiriju. Zatvore vrata. Niko ne kuca. Drugi žive kod svekrve džaba. Vrata se ne zatvaraju. Prvi su stanari. Drugi su gosti. U vlastitom braku. Neko ti sredi. Ne traži ništa. Tada. Prođe godina. Zazvoni telefon. „Treba mi jedna sitnica.“ Sitnica nikad nije sitna. A ti ne možeš reći ne. Dug se naplaćuje kad njemu zatreba. S kamatom. Džaba ne proizvodi zahvalnost. Proizvodi dužnike. Ženu koja deset godina kuha u tuđoj kuhinji. Svi znaju. Niko ne kaže. Reci svekrvi da ti treba svoj prostor — nezahvalna si. Problem nije dug. Problem je onaj ko kaže: dosta. Nije samo stan. Jaran sredi pregled — sad zove za sve. Kum pozajmi bez kamate — sad odluču...