PREŠLA U DRUGU SOBU. „ZBOG HRKANJA.“ Nije ovo priča o hrkanju. Ovo je priča o braku na Balkanu. Jedna noć, prije deset godina. Uzela jastuk, otišla u dječju sobu. „Privremeno.“ Dijete je odavno otišlo. Ona nije. Zvanična verzija: hrkanje. Stvarna: nemaju šta reći ni kad su u istoj sobi. Čaršija kaže: skladan brak, nikad se ne svađaju. Ne svađaju se. Za svađu treba razgovor. Spavaća soba, krevet za dvoje — njegov. Dječja, krevet za jedno — njen. Pola bračnog kreveta prazno deset godina. Niko ne legne na tu stranu. Ni on. Treća sedmica — jastuk ostane. Godina — ormarić. Niko nije rekao „ostani“. Niko nije rekao „vrati se“. Privremeno nema datum. Zato traje. Tako navika postane brak. Kad joj umre majka — plače u dječjoj sobi. On spava. Zid je dobar. Kad njega u tri ujutro stegne u prsima — sam je. Zid je dobar. „Tata, idi doktoru zbog hrkanja.“ — „Ma dobro nam je ovako.“ Problem nije brak s dvije sobe. Problem je onaj ko pita zašto. Komšija na kauču „zbog leđa“. Kum u dnevnoj „zbo...