OŽENI MAJKU. UDA SE ZA OCA. Nije ovo vic. Ovo je psihologija braka na Balkanu. Pogledaj svadbenu sliku svojih roditelja. Pa svoju. Druga lica. Isti raspored. Ovdje se brak sklapa u djetinjstvu. Svadba samo dođe kasnije. On kaže: „Našao sam pravu.“ Prevod: kuha, pegla i čeka. Kao mama. Ona kaže: „Nije on od velikih riječi.“ Prevod: šuti. Kao otac. Oni to zovu ljubav. Ali srce nije prepoznalo ljubav. Prepoznalo je kuću. Mama donosi tanjir: „Hoćeš još?“ Otac jede, gleda Dnevnik, šuti. Danas: ona donosi tanjir. On jede, gleda telefon, šuti. Promijenio se samo ekran. Ona što kaže „uzmi sam“ — njemu je „teška“. Onaj što pita „kako si“ — njoj je „dosadan“. Niko ne bira partnera. Svako bira poznato. I zove ga ljubav. Ona kaže: „Imam troje djece.“ Rodila je dvoje. A za stolom sjedi neko od sedam godina. Upravo uči kako izgleda ljubav. „Nisam ti ja majka.“ — „Moja mama nikad nije prigovarala.“ „Hladan je.“ — „Šta ti fali? I tvoj otac je bio takav.“ Rečeno kao utjeha. Zvuči kao dijagnoza. ...