MAJCI JE „INŽENJER“. U BEČU — NA SKELI. Selo. Kapija. Komšinica pita: „A tvoj? Šta je on gore?“ Majka ne trepne: „Radi u firmi. Inženjer.“ Završio je dva semestra. Majka je zaokružila. On je tog jutra na petom spratu. S vanjske strane zida. Nije ukrao. Nije prevario. Radi dvanaest sati. I baš to krije. Majka to zove „inženjer“. Selo to zove „uspio“. Beč to zove bauštela. Pošten hljeb. Lažno ime. Tako dijaspora dobija titule. Selo ne pita „je l‘ mu dobro“. Selo pita „šta je on“. „Radnik“ nije odgovor. „Radnik“ je priznanje. Zato gastarbajter na godišnji dođe u košulji. Dugih rukava. U avgustu. Rukuje se kratko. Ruke drži ispod stola. Jedanaest mjeseci pravi tuđe fasade. Dvanaesti — čuva majčinu. Zna on. Zna majka. Zna i komšinica. I njen je „u firmi“. Na istoj skeli. Ko sruši tuđeg „inženjera“ — sruši i svog. Po našim pričama, u Beču niko naš ne radi rukama. A skele pune naših. Majčin krov. Sestrina svadba. Očev spomenik. Sve je platila skela. Skelu niko ne spominje. Selo ne pit...